Sećam se prvih batina koje sam dobila. Imala sam 10 godina. I bila sam užasnuta. Zašto mi je majka ovo uradila? Ja sam samo malo dete. Zar ona to ne shvata? Šta se događa? Bila sam u šoku. Ko je bila ta žena koja je upravo na meni iskalila bes kakav nikad nisam osetila? To je bila prva od mnogih situacija koje su se nastavile. I to ne samo mojoj mami. Tata bi na kraju preuzeo, a njegove batine su bile mnogo gore.
Da li je ovo bilo normalno? Da li sva deca u mojoj školi prolaze kroz ovo? Da li je ovo standardna kazna za decu? Imala sam milion pitanja i bez pravih odgovora. Na kraju sam shvatila da je to nešto najudaljenije od normalnog.
Prestalo je tek kada sam se konačno iselila
Sa 18 godina sam pronašla "ljubav svog života" i odselila se - osam godina fizičkog zlostavljanja mi je bilo dovoljno. Sigurno postoji bolji život od ovoga. Sigurno bi me neko tamo voleo na pravi način i odnosio se prema meni s poštovanjem. To se nikada nije desilo. Provela sam narednih 40 godina u nasilnim vezama, očajnički želeći da budem voljena. Tražila sam pažnju, poštovanje i prihvatanje. Ali uglavnom ljubav: jedina stvar koju nisam imala većinu svog života.
Kako sam se izlečila
Nisam znala da moram da se lečim. Upravo sam napustila još jednu nasilnu vezu i prvi put u životu, sa 52 godine, bila sam sama. Dotakla sam dno i na meni je bilo pronađem svoj put. Put isceljenja bio je dug, neuredan, frustrirajući i ružan, ali je takođe došao sa otkrićima i pronašla sam način da zavolim sebe. Po prvi put u životu, volela sam sebe i shvatala sam da sam dobra osoba koja zaslužuje da se prema njoj postupa na pravi način. Shvatila sam da svi ljudi koji su me maltretirali celog života ne znaju ništa bolje. Ponašali su se prema meni na jedini način na koji su znali i morala sam da naučim da im oprostim i oslobodim ih da bih mogla da nastavim dalje.
Počela sam da pišem
Kreirala sam blog gde sam delila svoje priče o traumi i izlečenju. Što sam više delila svoje priče, osećala sam se slobodnije. Nije me bilo briga ko čita. Imala sam traumu i želela sam da pišem o tome. Morala sam da se izlečim. Onda sam shvatila da se ne radi samo o meni. Drugi koji su čitali moje priče bili su dirnuti. Ljudi su počeli da čitaju moje priče i traže način da precvaziđu iste probleme. I što sam više pisala, bilo mi je bolje. Nažalost, nisu svi bili oduševljeni.
U početku mi je bilo teško da probleme delim javno. Bila sam zabrinuta i pitala se da li ih moja porodica čita. Ali kada sam počela da dobijam poruke od čitalaca, tada sam shvatila da treba da podelim svoje priče kako bih pomogla drugima da se izleče. Posle nekog vremena, nije me bilo briga ko ih čita. Nisam mogla da dozvolim da mišljenje moje porodice bude vodič za moj život ili moj rad.
Na kraju sam napisala tekst u kome sam svima stavila do znanja da nije svaka majka dobra, da nije svaki roditelj savršen. Ubrzo potom majka mi je umrla od Alchajmera i otišla sam na sahranu, na kojoj sam izopštena od strane šire porodice. To je bio dan kad sam mnoge ljude izgubila, a vratila sam se sebi.
