- Druge žene u logoru su mi rekle da su im menstruacije prestale ubrzo nakon 'vakcinacija'. Mlađe su plakale. Pokušavala sam da ih utešim, iako mi se vrtela zastrašujuće pitanje da li nas sterilišu?
Kao predstavnica etničke manjine, Gulbahar je bila meta maltretiranja i torture koje je trajalo godinu dana. Žena je rođena u ujgurskoj porodici u Sinđangu.
- Ovaj dragulj, više od šest puta veći od Britanije, nalazi se na krajnjem zapadu Kine. Njegovo bogatstvo su zlato, dijamanti, prirodni gas, uranijum i, pre svega, nafta - objašnjava čitaocima. - Otkako smo se pridružili Kini, mi Ujguri smo bili kamen u čizmi režima u Pekingu... Ukratko, Kina želi Sinđang bez Ujgura - ona dodaje.
Autorka knjige "Kako sam preživela kineski prevaspitni logor?" od 2006. živi sa rođacima u Francuskoj. Tamo su pobegli od brutalne represije kineske vlade - diskriminacije, policijskih inspekcija, ispitivanja, zastrašivanja i pretnji. Gulbahar i njen muž su radili kao naftni inženjeri, tako da su želeli i mogli da počnu iznova, a da se ne osećaju stalno ugroženi. Miran život je trajao deceniju - 2016. godine Ujgurku je telefonom nazvao stranac koji je rekao da zove iz kompanije u kojoj je radila.
- Naterao me je da se vratim u Kinu ako želim platu. Kada sam spustila slušalicu, jeza mi je prošla niz kičmu. Da li je to bila zamka? Moj život je sada bio u Francuskoj. Ali trebalo bi na samo nekoliko nedelja da posetim Kinu. Tako sam ućutkala glasove koji su mi šaputali u glavi i kupila povratnu kartu za Karamai u Sinđangu - priseća se ona.
Kada je Gulbahar stigla u svoju bivšu kancelariju da potpiše papire, policija joj je stavila lisice na ruke i pitala zašto je otišla iz Kine u Francusku. Jedan od policajaca joj je gurnuo pod nos fotografiju njene ćerke, protestujući protiv represije u Kini. Zatim je pesnicom udario po stolu i povikao da je devojka terorista.
- Odgovorila sam da ne znam zašto je bila na demonstracijama. Zaklela sam se da nije uradila ništa loše - kaže uhvaćena žena. Ona se nejasno seća ostatka intervjua i da njeni prevodi nisu bili od koristi.
- Za vlasti su najveću pretnju predstavljali Ujguri koji su živeli u inostranstvu ili su tamo poznavali ljude - objašnjava on. I napominje da su tretirani kao špijuni pred kaznom.
Shutterstock
- Posle niza pitanja - uvek istih - odveli su me u zatvor. Konstantno osvetljenje u ćeliji 202 sravnilo je osećaj noći i dana. Zatvor je bio parada zombija koji su lutali u kombinezonima - objašnjava ona. Pet meseci kasnije čula je da je vode u "školu" na "trening".
Zajedno sa još 40 žena, autorka šokantnog izveštaja morala je da uradi ono što im je vojska rekla.
Zatvorenici su bili fizički iscrpljeni, a ako se ne povinuju naređenjima, kažnjavani su višesatnim stajanjem na mestu. Ponekad su padale u nesvest, a kada da bi se osvestila, čuvar ju je vukao za noge i šamarao - rekla je.
Uz naknadnu nesvest, žrtva je izvučena iz prostorije za „vežbanje“ i više se nije vratila. Posle obuke Hajtivadži je čekalo mnogo gore mesto - ogroman kamp za prevaspitanje.
Čuvari su je odveli u improvizovanu ambulantu gde su je čekali muškarci u keceljama. Rekli su da mora da se vakciniše jer njeno telo više nije ono što je bilo i ako kaže ne, dobiće grip. Nije imala izbora ali je tada čula strašnu stvar.
- Druge žene su mi rekle da su im menstruacije prestale nedugo nakon ’vakcinacija’. Mlađe su plakale. Pokušavala sam da ih utešim - piše u svojoj knjizi.
Stanovništvo spolja je mučilo zabranu nošenja brade i marama, korišćenja Vacapa, komunikacije sa bilo kim u inostranstvu i učešća u tradicionalnim verskim obredima.
- Pod maskom velikog programa javnog zdravlja, pokrajinske vlasti su počele da prikupljaju DNK, otiske prstiju, skeniranje mrežnjače i krvne grupe od miliona građana. Svi stanovnici su bili osumnjičeni.
U međuvremenu, Gulbaharina ćerka je objavila svoj slučaj gde god je mogla. Za nju se 2017. godine zainteresovalo francusko Ministarstvo spoljnih poslova i počelo pregovore sa Kinom. Krajem
"Ponovićete sve što ste rekli"
- Istražitelji su mi uvek iznova govorili da kažem da je moj muž deo terorističke organizacije. Onda su me uveli u prostoriju gde je grupa žena farbala moje kratke, raskomadane lokne i polila lice maskarom, karminom i senkom. "Na saslušanju ćete ponoviti sve što ste rekli, ali ovog puta u kameru - rečeno mi je - seća se 50-godišnjakinja.
Ujgurka je na snimku molila svog muža da se posveti lojalnosti Kini. Nagrada je bila preseljenje u novu zgradu, gde je dobila tople obroke, novu odeću i mekani krevet. Poslednji uslov za oslobađanje bio je zatvaranje usta hrabre ćerke. Majka je morala da joj kaže da više ne može da se bori za Ujgure i da u medijima kritikuje kinesku vladu.
- Potpisala sam lažno svedočenje. Ne možete zauvek izbeći ispiranje mozga. Kineske vlasti su verovale da se iskreno kajem . Sudija me je 2. avgusta 2019. oslobodio. Dozvoljeno mi je da se vratim u Francuska. Ali za tri godine mog života koje su mi ukradene nisam čula nikakvo izvinjenje - saznajemo.
Žena navodi da deo njene duše "i dalje luta hladnim hodnicima logora".
- Ipak, ne želim da zaboravim na to, za one koji su još uvek represivni.
