Šinejd je sada ponovo u mogućnosti da kao žena uživa u društvu sestre Andree, ali neki problemi nikada neće biti otklonjeni.
- Još uvek pokušavam da oprostim sebi i medicinskoj profesiji. Kada sam doktorima u klinici za promenu pola rekla da mrzim svoje telo i da želim da budem muškarac, nikada se nisu pitali zašto. Da jesu, možda bi otkrili da moja telesna disforija nije uzrok mojih problema. Bio je to simptom. Pripremala sam se da donesem najveću odluku u svom životu, ali mi nije ponuđeno temeljno savetovanje. Umesto toga, zapravo sam bila prepuštena samodijagnozi - priča Šinejd.
Njen bes i optužbe na račun doktora i psihijatara koji su joj omogućili tranziciju su bespoštedni i zasigurno izazivaju žestoke, suprotstavljene reakcije. Ali ono što niko ne može da ospori je to da su njeni ožiljci, fizički i psihički, vrlo duboki. Manje očite i retko priznate su one rane koje su nanesene njenoj sestri Andrei.
Uticaj ovih odluka na nečiju porodicu čestose zanemaruje. Prema Andreinim rečima, kolateralna šteta je užasna.
- Moja sestra je bila uništena. Umesto nje dobila sam ovog gadnog, arogantnog stranca koji se nazivao mojim bratom. Nikad nisam uspela ni oplakati sestru koju sam izgubila - kaže ona.
Iskustvo sestara posebno je važno kada se uzme u obzir porast upućivanja na klinike za rodni identitet odraslih u Ujedinjenom Kraljevstvu, koje su se u nekim slučajevima učetverostručile u poslednjoj deceniji.
- Ne bi trebalo da postoji nikakav novčani podsticaj da se pacijentu propisuju hormoni. Bolesniku sa polnom disforijom bi trebalo prepisivati hormone tek nakon odgovarajuće, kontinuirane istraživačke terapije. Hormoni su snažni i nose rizike po zdravlje. Doktori opšte prakse ne bi trebalo da budu plaćeni za svakog pacijenta kojem ih prepišu - ističe Šinejd.
- Mi smo bile samo normalne devojčice, koje su uživale i igrale se s Barbikama. Mama i tata su neumorno radili i tako je Andrea postala moja mini mama - priča ona.
Međutim, kada je Šinejd imala 13 godina, sve se promenilo. Nakon sitne svađe s roditeljima, Andrea, tada 17-godišnja, preselila se na drugi kraj grada i Šinejd je više nije viđala. Gubitak sestre je duboko uticao na nju.
- Pretvarala sam se u tinejdžerku bez starije sestre koja bi me vodila kroz to. Kada su počele da mi rastu ogromne grudi, bila sam užasnuta. U tinejdžerskim godinama, mrzela sam svoje telo. U sebi sam još bila devojčica, uplašena i napuštena. Sva neželjena pažnja, buljenje i zvižduci, bili su konstantni - priča. Stvari su postale još gore kada je sa 16 godina dobila posao.
- Član osobljaje počeo da me pipa. Bila sam previše plašljiva da ga zaustavim. Poljubio bi me i uhvatio za zadnjicu u svakoj prilici. Nisam se usudila da kažem mami jer mi je pomogla da dobijem posao. Niti sam se poverila Andrei, koja se već pomirila s porodicom - prisetila se.
Andrea se udala za Berija i dobili su troje dece.
Printscreen/Youtube
- Bila sam prezauzeta da bih videla što Šinejd trpi - rekla je Andrea koja sada žali što živi sa tim na duši.
- Nikad nisam pretpostavila da pati i mrzi sve to - ističe Andrea. S 19 godina, Šinejd je pobegla kako bi započela četverogodišnji studije istorije i arheologije. Ali šteta je već bila učinjena. Čak i kada su zgodni, ljubazni momci pokazivali zanimanje za nju, bila je uplašena i ispunjena samo gađenjem.
- Imala sam samo 20 godina i prilično sam bila naivna. Do tada nisam ni znala da je moguće promeniti pol - kaže ona.
Šinejd se uhvatila za tu ideju. U roku od nekoliko dana postala je uverena da treba da postane muškarac. Ali niko nije doveo u pitanje njenu samodijagnozu.
- Pročitala sam da moram da živim kao muškarac pre nego što sam počela da se lečim pa sam odmah ošišala kosu i počela da oblačim široke pantalone i košulje.
- Bila sam presrećna kad sam na prvoj godini fakulteta zamolila čistačicu da me uputi u toalet, a ona me uputila na onaj za gospodu - priča Šinejd. Andrea ništa nije sumnjala.
- Imala je samo 21 godinu, a kako je rekao moj suprug Beri, koji ju je oduvek obožavao, da ona još uvek pokušava da shvati ko je - ispričala je Andrea.
- Bila sam uverena da će svi moji problemi nestati kada postanem muškarac. Bila sam toliko skrhana čekanjem da sam postala suiciidna. Jako sam pila i pogrešno usmeravala svoju mržnju prema porodici - priča.
Ne bi se javljala ni na Andreine telefonske pozive.
- Kada sam konačno započela lečenje u Sandyfordu početkom 2015., promijenila sam ime u Šin i u potpunosti se identifikovala kao muškarac - kaže. Nedeljama kasnije prepisali su joj testosteron.
Šinejd je imala 26 godina i uzimala je testosteron dve pune godine kada ju je klinika Sandyford uputila na dvostruku mastektomiju.
- Bila sam besna na doktore koji su je unakazili. O čemu su razmišljali - pita se Andrea,
Jezivo shvatanje je pomalo počelo da progoni Šinejd.
- Bila sam tako ljuta i posramljena. Kako sam bila tako glupa, zaluđena i sebična? Zašto nijedan stručnjak nije pokušao da me zaustavi - pita se.
Šinejd je bila toliko depresivna da je napustila studije samo dva meseca pre završnih ispita. Zatim je - ne videći izlaz - pokušala sebi da oduzme život. Srećom, Andrea je pronašla na veme.
Jecajući, Šinejd je rekla Andrei da je napravila strašnu grešku.
- Bila sam razočarana onim što je ona sebi učinila. Bila sam zabrinuta šta će se sledeće dogoditi jer sam znala da nema brzog rešenja. Ali takođe mi je laknulo što sam vratila sestru - rekla je Andrea. Šinejd je putem interneta došla do drugih žena koje su prošle slično. Oni su mala grupa koja pruža podršku. Zna za najmanje 100 žena poput sebe.
Nakon što je proživela toliko toga, Šinejd nije bila sigurna da će Andrea ostati uz nju. Ali Andrea je jedva dočekala da je zagrli kao sestru.
Šinejd sada ima dečka, 28-godišnjeg vozača dostave, koji je, kaže, voli onakvu kakva jeste i to joj je ulilo ogromno samopouzdanje. Zahvalna je što nije otišla još dalje s operacijama i promenama.
