Razlog zašto ga je pronašla tako kasno, krije se u činjenici da je bilo sakriveno na polici, koja je bila zatrpana knjigama. Ovo je njena ispovest:
Na spoljnoj strani kartice koja je bila unutra bila je mala, neidentifikovana životinja iz crtanog filma. Bila je slatka. Iznad njega je bio natpis „Izvini“. A onda sam prepoznala rukopis mog muža, koji je nedavno preminuo. Nisam morala da gledam potpis, odmah sam znala da je on to napisao. Taj rukopis znam od svoje devetnaeste godine.
Uobičajeni pozdrav i dve reči.
"Oprosti mi"
Moj bivši je umro dve godine nakon što smo se razveli. Oprostila bih mu mnogo toga, sebi i našoj deci. Zbog njih smo održavali zdravu distancu i neobičnu bliskost. Moje deduktivno rezonovanje mi je reklo da je ovo pismo napisano kada smo on i ja još uvek bili uronjeni u šaradu spasavanja našeg braka i nadi da ćemo zajedno preživeti.
"Potrudiću se više"
Više od čega? O čemu? Za šta? Da li je ovo napisano pre ili posle našeg pokušaja da spasemo brak? Volela bih da mogu da verujem da je, kada je ovo pisao, planirao da se 'više potrudi' u to vreme. U duši sam hvalila te pokušaje. U glavi sam znala da se nedovršeni projekti, bilo da se radi o renoviranju kupatila ili braku, retko ostvaruju ako je odluka samo da se pokuša.
"Želim priliku da ti se iskupim"
Ne znajući ni datum ni podsticaj nakon kojeg je napisao ovo pismo, nisam imala pojma da li je to bio zahtev za prvu ili poslednju priliku.
"Žao mi je"
Njegovo izvinjenje se nastavilo na dve stranice. To nije bilo priznanje - to je bila molba. Pisao je o našoj dugoj istoriji, budućnosti i želji da naša porodica opstane. Naša porodica je preživela, ali ne na način na koji je neko od nas zamišljao ili želeo. Naša deca su rasla i napredovala, uprkos gubitku. S obzirom na okolnosti, sigurna sam da bi to želeo. Morala sam da se zapitam šta se desilo nakon što je moj bivši muž napisao to pismo, kada ga je ubacio između knjiga. Da li je čekao posebnu priliku da mi je pruži? Možda je to bila moja rođendanska čestitka? Godinu dana pre nego što se odselio, kada smo "radili" na braku, poklonio mi je sveću za rođendan, jer sam volela sveće. To je bila velika stvar za nas oboje. Doduše, njegovi pokloni tokom naših skoro dvadeset godina bili su stvari koje je želeo da imam, dao ih je zbog načina na koji je želeo da se oseća kada mi ih je dao.
Priznao je da nikada nije razmišljao o tome da li želim nešto. Tako da je ova vrsta davanja bila nova za njega. Za mene je bilo novo da dobijem tako nešto, toliko drugačije od drugih poklona. Rekao mi je kako je tražio mirisne sveće dok nije pronašao miris koji je baš odgovarao. Ta sveća nije imala nikakve veze sa njim. Možda je planirao da mi da čestitku godinu dana posle sveće, jer je mislio da želim pismeno izvinjenje? Ali nikad nisam želela izvinjenje. Onda sam želela muža. Možda je to shvatio, predomislio se i sakrio pismo. Ipak, sigurno nije pomislio da ga nikada neću pronaći.
Istina je, nisam bila uzorna domaćica. Verovatno je prošla skoro decenija otkako ga je tamo ostavio. Ali ako je ovo propustio i nije je uklonio kada je mogao? Dve godine nakon što smo se razveli, pre nego što je umro, svake srede uveče bi pokupio decu i vodio ih na večeru. Vodio ih je i svakog drugog vikenda. Pričali smo, šalili se, ponekad svađali. Da se setio pisma, ne sumnjam da bi ga potražio i uzeo. I dozvolila bih mu. Šta da sam pronašla pismo dok je još bio živ? Nedelju dana ili mesec dana nakon što je napustio naš dom? Nakon što se ponovo oženio? Da li bi se onda izvinio za to izvinjenje? Da li bi mi onda rekao da sve povlači? Pažljivo sam držala pismo, kao da će mastilo poteći na moje prste i zaprljati moj sadašnji život, ostavljajući neizbrisiv podsetnik na moje revidirane snove. Bila sam sama oko osam godina. Ovo pismo je deo moje prošlosti.
Rastrgala sam ga na sitne komade, ali ne sa zlobom, niti sa žestinom. Bacila sam konfete od lavande u kantu za smeće, a knjige vratila na policu. I oprostila sam sebi što sam uradila i jedno i drugo. Iskrena izvinjenja nisu bila jača strana mog bivšeg muža, ali činjenica da je čak i napisao takvo pismo omogućila mi je da poverujem, posle mnogo godina, da nisam potpuno pogrešno procenila čoveka za koga sam se odavno udala. I to je bio najbolji poklon koji mi je ikada dao, piše romanopisac Ejmi Sju Nejtan za portal Your Tango.
