Jedan od najstrašnijih zvukova koje je nemački vojnik na ruskom frontu mogao da čuje u gluvo doba noći bilo je tiho "šuštanje" vetra kroz podupirače dvokrilnih bombardera "Noćnih veštica". Nadimak su im dali Nemci koji su govorili da je to zvuk "veštičje metle".
"Noćne veštice" je organizovala Marina Raškova
Žene piloti nisu bile neobična pojava u SSSR-u. Letenje je bilo jako popularno 1930-ih i mnogo žena je bilo učlanjeno u letačke klubove. Ali kad je Nemačka 1941. godine napala Rusiju, Ruskinjama nije bilo dozvoljeno da pristupe sovjetskim vazduhoplovnim snagama. Međutim, bilo im je dozvoljeno da budu na linijama fronta. Marina Raškova je tada počela da dobija brojna pisama od žena koje su protestvovale zbog ove zabrane. Ako je ženama bilo dozvoljeno da se bore uz muškarce na zemlji, zašto to ne bi činile i u vazduhu?
Josif Staljin je izuzetno poštovao Marinu Raškovu. Ona mu je pokazala pisma i ubedila ga da dozvoli ženama da budu borbeni piloti. Staljin je odobrio tri borbene grupe, koje su bile sastavljene isključivo od žena: 586. puk, 587. puk i najpoznatiji 588. puk.
Prijavilo se hiljade žena, a za svaki je odabrano 400 najboljih. Većina su bile mlade devojke - studentkinje. Sve su prošle intenzivnu obuku u trajanju od godinu dana, tokom koje su učile sve - od upravljanja avionom do njegovog održavanja. U uslovima mira, takve obuke su trajale nekoliko godina.
Kako ruska vojska do tada nije imala žene vojne pilote, one su prvo dobile stare uniforme i prevelike i preširoke čizme u koje su gurale komade tkanine kako im ne bi spadale dok hodaju. U odnosu na muškarce su imale samo jednu povlasticu - dobijale su više sapuna.
U nedostatku tada modernih aviona, žene su dobijale trenažne Polikarpov Po-2, u kojima je pilot je sedeo napred, a navigator iza. "Noćne veštice" su ih zvale "kovčezi sa krilima" jer bi se lako zapalio ako bi ga pogodio metak. Najveća brzina koju je mogao da dostigne je bila 140m/h i mogao je da nosi dve bombe. Zbog težine bombi, morale su da lete nisko, što je značilo da su mogle lako da budu uočene. Zbog toga su letele samo noću.
"Noćne veštice" nisu nosile padobrane, nisu imale instrumente za navigaciju, kabine su im bile otvorene, pa su bile izložene vremenskim (ne)prilikama. Sa sobom su nosile pištolje, a poslednji metak su čuvale za sebe, ako ih neprijatelj zarobi.
Ali, Po-2 je imao i neke prednosti, bio je lakši pa je bilo lakše njime i manevrisati, što ga je činilo težim za obaranje. Napravljen od drveta i platna, nije bio uočljiv na radarima. Ovi skromni dvokrilci su mogli da slete i polete skoro na bilo kom mestu, što je bilo od velike važnosti.
Pošto su avioni mogli da nose po dve bombe, izvodile su više bombardovanja u toku noći, a svaki let je trajao između 30 i 50 minuta. Nekad bi se vratile sa izrešetanim avionima.
Nadežda Popova, jedna od najpoznatijih "Noćnih veštica", jednom se vratila sa 42 rupe od metaka u avionu. Druga pilotkinja je jednom prilikom ostala bez donjeg dela aviona, ali je uspela da se vrati.
Da bi nadmudrile Nemce, letele su u grupama od po tri. Kad bi se približile cilju, dva aviona bi odvlačila pažnju dok bi treći isključio motor i gotovo se nečujno približavao meti, samo uz slabašan zvuk vetra koji je šištao kroz podupirače. Zatim bi ponovo uključile motor i vraćale se u bazu gde ih je čekala zemaljska posada spremna da popravi oštećenja.
Od juna 1942. godine do oktobra 1945. godine izvršile su 23 672 borbena leta, provele 28 676 sati u vazduhu, piše Nacionalna geografija.
Trideset dve "Noćne veštice", uključujući i pukovnicu Raškovu, poginule su u borbi. Njih dvadeset dve su osvojile najviše odlikovanje svoje zemlje - Nagradu heroja Sovijetskog saveza. Na Paradi pobede nisu mogle da učestvuju, jer su njihovi avioni bili prespori.
