Đurđevdan je hrišćanski praznik koji se proslavlja 6. maja, čime se obeležava uspomena na Svetog Đorđa. Proslavljaju ga i katolici i pravoslavci 23. aprila, svako po svom kalendaru, kao Dan svetog Georgija.
U svakom domu u kome se proslavlja ovaj praznik, nalazi se ikona svetog Georgija koji ubija aždaju a priče su razne zbog čega upravo ova slika predstavlja Đurđevdan.
Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane.
Đurđevdan je praznik sa jako puno narodnih običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju. Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo.
Printscreen/Youtube
Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto nekog starog srpskog božanstva plodnosti i njegovog praznika.
Đurđevdan se smatra za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve
Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa; to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.
Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca - "da budu zdrava kao dren", devojke - "da se momci grabe oko njih", stariji - "da budu zdravi", domaćin – "da mu kuća bude dobro čuvana", itd. Svaki prema svojim potrebama i željama.
Na Đurđevdan ne valja spavati, "da ne bi bolela glava", a ako je neko spavao "onda na Markovdan da spava na tom istom mestu".
Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro - "da će biti plodna godina", a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša - da će leto biti sušno.
Prema starim tradicionalnim običajima, obavezno je kićenje kapija, ograda, vrata, prozora, kuća, biljem za Đurđevdan. Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije.
