Dobrila iz Sirogojna pokorila je SVET: Njene kreacije nosile su kraljica ELIZABETA i Nensi Regan, a TITO i JOVANKA su je obožavali

Milica Paunović Vesti 19.04.2022 13:02 0

Prepoznatljiv glas, kroj, dizajn, Sirogojno... Reči kojima se prepoznaje Dobrila Smiljanić.

Dobrila iz Sirogojna pokorila je SVET: Njene kreacije nosile su kraljica ELIZABETA i Nensi Regan, a TITO i JOVANKA su je obožavali

Privatna arhiva

Dobrila Smiljanić, priznati modni kreator velike Jugoslavije, iako već duži period ne daje intervjue, za portal Penzionisani.rs pristala je da se osvrne na neke delove svoje bogate životne priče, karijere i današnjeg života.

Pre nego što je nastalo čuveno žensko preduzeće „Sirogojno“, koje je kreatorka Dobrila Smiljanić godinama stvarala. Pletilje iz Sirogojna su živele u porodičnim zajednicama i nisu imale priliku da zarade svoj dinar.

Kaže se da je upravo Dobrila Smiljanić spasila selo u vreme kada su sela počela da se prazne, migracijama u gradove, i dala „hleb u ruke“ ne samo pletiljama, već i njihovoj deci! Dug i snažan proces stvaranja. Dobriline prve pletilje i danas, kaže se, ustaju kada se pomene njeno ime.

Pored stvaranja visoke mode od vune, pre svega je oživela jedno zlatiborsko selo u modnu i privrednu silu.
Dobrila Smiljanić, rođena je u selu Radobuđa, blizu Arilja. Udala se za Dragoša Smiljanića, najmlađeg sina prote Milana Smiljanića, koga je upoznala u Sirogojnu, gde je došla, sada već, davnih šezdesetih, kao turistički radnik. Bila je fascinirana susretima sa meštankama koje su, kako je govorila, imale čarobne ruke.

Njena kreativnost, uz ogroman dar za komunikaciju i organizaciju, bila je probuđena upravo na tom mestu i dotadašnji posao bio je samo putokaz za dalje zadatke jednog velikog stvaranja. Turizam je ostao iza nje, ali se zadržao kao deo njenog života u daljim, mnogobrojnim putovanjima po staroj Jugoslaviji i svetu, gde su je rado dočekivali i gde su revije zimskih rukotvorina, džempera i jakni, bile fascinantne.

Pravi poznavaoci stare države i svega što je u njoj vredelo, ne zaboravljaju odakle potiče snažno ime brenda „Sirogojno“. Da li Vas to i dalje drži? Jeste li svesni šta ste učinili za svoju profesiju i za druge?

Privatna arhiva

 

- Nikada nisam imala vremena da predugo razmišljam o dostignućima. Imala sam stalnu unutrašnju vodilju za dalje stvaranje. To me činilo srećnom, ali mi nije dalo ni da odmaram niti da se umorim! Čini mi se da sam, u vreme dok sam bila aktivna, živela bez pauze. Ne sećam se ni da sam spavala.

Njenim revijama prisustvovao je i Josip Broz sa suprugom Jovankom, i više puta su jedni drugima bili počasni gosti.

Kako je sve počelo? Kakvi su bili prvi koraci u stvaranju „velikog Sirogojna“, koje je danas uglavnom asocijacija na džempere i pletilje, svet i vas?

- Persa Živanović, jedna sestra naše prababe, tkala je ćilime tako fantastično da smo sestra i ja, taj rad gutale očima, upijale svaku šaru! Ona je toliko vešto radila da to niko nije mogao, ni približno. Imala sam želju da napravim izložbu njenih radova. A sve u Sirogojnu je bilo, izgleda, nastavak te potrebe. Kasnije i mojom željom da se taj grupni, posebno vešt ručni rad žena, pretvori u nešto veće, što će obeležiti ovaj kraj, podići ga! Ali i to sa idejama je išlo postepeno, a onda se ubrzalo, priča Dobrila Smiljanić.

- U nezaboravno dobroj komunikaciji koju smo imali sa konzulom Milutinom Kojićem, krajem šezdesetih godina, započela sam uvoz prediva sa Islanda. Tamošnje predivo se zbog veoma visokog kvaliteta, dužine i izdržljivosti vlakna, pokazalo kao pogodnije od domaćeg, za tadašnje zamisli. „Sirogojno“ džemperi dostigli su veoma visoke i stroge svetske standarde. Krenuli smo i stigli na tržišta u Italiji, Nemačkoj, Danskoj, na Islandu, u SAD-u, Japanu... Veliki posao i velika radost. Značilo je i meni i ženama koje su mi bile život, a mislim, i ja njima.

Sećate li se prvog priznanja, ili, da li ga se rado sećate?

- Prvo priznanje smo pletilje i ja dobile na izložbi rukotvorina organizovanoj 1965. godine u prostorijama beogradskog „Savremenog doma“. Ubrzo je počelo osvajanje domaćeg i stranog tržišta. To je bio uspeh.

Za vaše modne revije znala su i velika svetska imena, proširili ste krug kontakata, širom sveta?

- Prezentacije naših modela, rađenih zlatnim rukama žena iz Sirogojna, u kojoj god državi bile, organizovane su u, posebno scenografski stvaranom, autentičnom seoskom ambijentu i to ih je dodatno činilo događajima.

Modele su nosili tada najpoznatiji jugoslovenski manekeni,Tamara Bakić, Jelena Mladenović, Nikica Marinović, Ljiljana Perović, Ljiljana Tica, Moma Jakovljević.

Kaže se za vas da ste oduvek bili obdareni dobrim razumevanjem ljudi. Prijateljskom komunikacijom i odnosom punim osećanja, ali i korisnih uputa za rad. Da li je to bio ključ dobrih realizacija?

- Komunikacija sa ljudima bila je ključna za ovaj posao i njegovo unapređenje. Prvo sa mojim pletiljama. Od njih je sve zavisilo. A onda tek ja i moje dalje aktivnosti. Da, bila sam veoma bliska sa saradnicima, nije čak ni bilo potrebe zatezati. Dobro razumevanje i ljudska osećanja, obostrano poštovanje i dobar rezultat!

Obišli ste svet, vodili svoje saradnike koji su uz vas napredovali. Za vas su znala velika svetska imena, od sveta mode do politike?

- Putovalo se mnogo, bilo je divnih rezultata a onda i poznanstava, novih ideja. Trčala sam nekada, čini mi se, za svojim idejama, kako bi ih stigla, da ne pobegnu, zgrabila, ostvarila! I danas su tu, jure one mene, a ja ih samo registrujem, priča Dobrila Smiljanić, svojim poznatim brzim ritmom i tihim tonom, koji nije rezultat starijih godina, već snage koja izbija iz ove neverovatne žene.

Marija Smiljanić

 

Imate blizance, oni su danas zreli ljudi, a vaši unuci takođe su već odrasli? Kako ste usklađivali majčinstvo sa ogromnom aktivnošću, i da li se slažete da ste, zbog velikih, verovatno, sudbinskih poslovnih zadataka, možda bili pošteđeni od dve trudnoće?

- Da, imam blizance. Može i na taj način da se posmatra. Ali moja deca, Marija i Milan, bili su u svemu tome, nekako bez mene „u punom sastavu“. Danas mi je toga žao jer znam kako im je bilo, iako sam uvek sve i uz veliku pomoć supruga Dragoša, dobro organizovala, i imali su sve. Ali nisu uvek imali mene, ni ja njih, koliko bismo želeli. Kada bi me neko pitao šta sam žrtvovala zbog posla…pa to je vreme sa decom! Nije ga moglo biti dovoljno. Danas se više viđamo. Dolaze kad god mogu i sada se to nekako nadomestilo. Od njih imam i četvoro unuka. I oni su sada odrasli. Sećam se, pre dvadesetak godina, jednog puta, sa mojim unukom Gavrilom. Vozim ga, a on mi, onako ushićen kaže „Baba, konačno ti i ja sami!“ I  tada shvatim da je i meni to bilo potrebno, priča Dobrila.

Gde najviše provodite vreme u ovim danima penzije, možda neprikladnoj reči za nekoga ko bi i sada „skočio“ na posao i kome mirovanje nije prorodno? Jeste li skoro bili u Sirogojnu?

- Živim već neko vreme u Arilju u porodičnoj kući. Nisam dovoljno „mobilna“ i nekako sam ovde stacionirana. Ali moj svet, moja energija je u Sirogojnu i dalje! I stara i nova. Tamo gde nisam bila dugo, nedostaje mi, da! Komunikaciju održavam, ne osećam se uvek usamljeno. A umem i to da osetim. Drži me u životu susret sa uspomenama, ali i idejama koje stalno naviru, kao da još imam snage, pa nekada volim da se osamim, kako bih tu dodatno uživala, makar samo slušajući svoje ideje. Muči me neaktivnost, ali naučila sam kako da je usmerim i komuniciram sa svojim mislima. Čitam, razmišljam, razgovaram sa zanimljivim ljudima, mojom decom i unucima, nekim prijateljima.

Pričate tiho i brzo, to vam je, osim bogatog opusa, još jedan znak prepoznavanja. Znate li to?

- To je moj glas koji je, valjda uvek bio dovoljan da se razumem sa svima, da me drugi čuju i da se dogovaramo, živimo i radimo. Isti ton sam imala i u punoj fizičkoj snazi, ništa se tu, zaista, nije promenilo. Promene su neminovne, kako vreme protiče: pre svega fizičke, koje nas, nekog pre, nekog kasnije, uspore. Ali drži me, rekla bih, ono što je u mislima, u nevidljivoj energiji stvaranja i što još uvek dolazi. I danas, svakodnevno. Uprkos tome što su me godine, malo i zdravlje, naterali da stanem i primirim se. To mi teško pada. Imam mnogo ideja, stalno na njih mislim. Kao da tek počinjem… a onda se sama nateram da odmorim, pa ponovo… Život stvaraoca je valjda takav, nije jednostavno odmarati se. Zapravo, nemoguće je!

O Dobrili Smiljanić napisana je monografija, „Dobrila“, kao kruna jednog uspešnog života.

Ljudi poput velike graditejke Sirogojna, Dobrile Smiljanić, ovom svetu su stalno potrebni. Prisustvo energije jednog ispunjenog života, snaga su i dobra strana realnosti. Zato želimo da je sećanje na neverovatne lične i kolektivne uspehe i lep život kroz nove kreativne misli, kojima se i danas nadahnjuje, drže još dugo.

BONUS VIDEO

 

 

Komentari (0)
Loading