"JA NE MOGU VIŠE": Direktorka kovid bolnice u Batajnici otvorila dušu o teškim slučajevima, suzama, ulasku u crvenu zonu

 

Kovid je otkrio lica ljudi, ko su junaci, a ko nisu, ko su oni koji ti uspeh ne praštaju, koji šire neistine, koji su spremni da ti zarad sitnih interesa ili ljubomore zariju nož u leđa. I sa ovim, pomalo gorkim naukom, dr Tatjana Adžić Vukičević nema ni najmanju dilemu. Kaže: "Da se ponovo rodim, opet bih sve isto uradila ili rekla".

- Prihvatila sam rukovodeće mesto u trenutku kada je Srbiji i njenim građanima to bilo najpotrebnije, i ma koliko mi je nekada bilo zaista teško, nekada neizdrživo, nikada se nisam pokajala. Svoj mirni i tihi uljuljkani život načelnika odeljenja sa 25 bolesnika zamenila sam vođenjem Koloseuma - Batajnice, kroz koju je prošlo 15.000 najbolesnijih ljudi - kaže dr Tatjana Adžić Vukičević za Novosti.

Svaki naredni talas epidemije je bio teži, a ovo je najveći strah dr Adžić koji je vezan za koronu.

- Strah od novog i nepoznatog. Svaki talas kovida razlikovao se od prethodnog, bio je teži, nosio veću smrtnost. Pitam se koliko će biti još takvih talasa do prestanka pandemije? To me plaši - kaže dr Adžić Vukičević.

U toku pandemije korona virusa doktorka je više puta pomislila "ja ne mogu više", a evo i u kojim trenucima.

- U kovid sistemu sam od 6. marta 2020, kada je u Klinici za pulmologiju legao prvi pacijent, tek došao sa skijanja iz Bugarske. Epidemija u Srbiji zvanično je proglašena 12. 3. 2020. Od tada sam više puta pomislila: "Ja ovo ne mogu više da radim, hoću li dočekati sutrašnji dan".

Kada lekare savlada nemoć, jer pacijentu više ništa ne može da pomogne, tada pomažu suze.

- Više puta sam plakala, i sama i sa kolegama: kada je preminuo otac moje studentkinje, čovek mojih godina, kada je preminula mlada apotekarka stara 20 godina, kao i mlada medicinska sestra iza koje je ostalo dvoje dece od šest i osam godina. Plakala sam zajedno sa majkom čija je ćerka mentalno retardirana, takođe mlada devojka, preminula prilikom samog ulaska u bolnicu. Držala sam ženu u naručju i plakala sa njom. Sećam se i deda Boška od 93 godine, koji je preminuo u trenu, a samo nekoliko minuta pre smrt mi je potpuno svesno rekao da je oženio praunuka od 37 godina - kaže dr Tatjana Adžić.

Pored trenutaka nemoći koji pokreću suze, i uspeh izaziva snažne emocije.

- Plakali smo i od sreće, naleta emocija, kada je neko uspešno ekstubiran, kada je otišao kući na svojim nogama i kada smo se posle Batajnice viđali na kontrolama - kaže dr Adžić.

A onda se dr Tatjana Adžić prisetila svog ulaska u crvenu zonu.

- Mnogo toga se promenilo. Ustajem jako rano, oko pet sati, pišem dnevne izveštaje, odlazim u Batajnicu, nekada se vozim i po sat i više u jednom smeru, dolazim kući u kasno posle podne ili veče. Spavam manje od pet sati. Nemam vremena za šetnje, kafe sa prijateljima, čitanje knjige, gledanje televizije, da idem u pozorište, bioskop. Praktično imam samo jedan slobodan dan, a to je dan rezervisan za pijacu, spremanje kuće, peglanje. Ponedeljkom radim kontrolne preglede u Klinici za pulmologiju, na fakultetu držim vežbe, praktične nastave - kaže dr Adžić za Novosti.