"Zvali su me SAKATA": Snežana je rođena bez prstiju i uprkos tome ona danas stvara neverovatna UMETNIČKA dela

K.Ć Vesti 20.01.2022 18:10 0

Snežana Ćaćić, rođena je bez prstiju, smatrali su je "Božijom kaznom", a ona je svima pokazala šta znači snaga volje. Ovo je njena priča

"Zvali su me SAKATA": Snežana je rođena bez prstiju i uprkos tome ona danas stvara neverovatna UMETNIČKA dela

Printscreen/Facebook

Početkom 60- tih godina, većina stanovništva sa juga Srbije su u velikim kolonama išla put Vojvodine trbuhom za kruhom, pa tako su i Snežanini roditelji, koji se do tad nisu poznavali, krenuli i stigli nadomak Novog Sada. Tu su se i upoznali, zaljubili, zavoleli i venčali i tada je na ovaj svet došla ona, kako kaže "KAZNA BOŽIJA".

 

 

-  Ja sam rođena kao nedonošče, sa 7 meseci. Ali to ne bi bio problem da nisam rođena sa invaliditetom. Na levoj ruci nemam četiri prsta, a na desnoj nemam jedan. To je bio veliki šok za celu moju familiju, jer ja sam jedina koja je rođena takva. U to vreme, na to se gledalo kao "KAZNA BOŽIJA", kao da sam ja ponela nečije grehe. Moj tata kada je čuo kako sam se rodila, odmah je od moje majke tražio da mi daju neku injekciju kako bi mi okočalni život – sva sreća mama ga nije poslušala, kroz šalu nastavlja Snežana da priča svoju priču.

- Dakle, nakon što sam se ja rodila, moj otac odlazi za Nemačku da živi i radi tamo, a moja majka i ja se vraćamo u selo, nadomak Leskovca. Tamo, u toj provinciji, kada su me videli, onako malu i sitnu, bez prstiju sa čudom su me gledali – detinjstvo je provela sa babom i dedom, jer je kasnije majka morala da se vrati za Beograd kako bi zaradila novac za život.

- Odrastala sam sva sreća u jednoj porodici u kojoj sam bila jako voljena i to je meni mnogo značilo za dalji život. Dedi i babi sam bila pravi ponos jer sam sa samo šest godina krenula da se takmičim u pevanju. Susreti sela su tada bili moderni, svake godine se takmičilo selo protiv sela, gde sam i ja prvi put stupila na binu i zapevala. Ja sam u suštini bila mali zvrk, jer sam po konstrukciji veoma sitna, mala, ali kako sam muziku čula, tako sam i krenula da pevam i ljudi su me prosto gledali i plakali od količine emocija koje sam tada pružala. –

Dodaje da je osvajala čak i dosta manjih nagrada, koje su za nju bile velike i tako sve do svoje 11. Godine.

Kasnije, kako kaže, propustila veliku šansu koja joj se pružila, a ona je nije iskoristila. Jedan srpski novinar, dok je boravila u Berlinu u poseti ocu, je čuo kako peva i bio je sav oduševljen, gde je preporučio jednom poznatom jugoslovenskom voditelju da je on čuje i pomogne joj da stvarno postane velika zvezda, ali je ona to sve odbila iz ljubavi prema čoveku sa kojim je i dan danas u braku, posle 32. godine.

- Na toj probi se nisam pojavila jer se moj suprug plašio da ću da ostaviti i to je bio jedan moj PROKOCKANI SAN. To je bila moja najveća želja, ali eto... – priseća se ona.

Ali to nije sve, zbog svog invaliditeta još jedan san joj srušen i to na veoma brutalan način.

- Moja druga najveća ljubav u životu je bila medicina. Želela sam jako da budem doktorka i da pomažem ljudima, ali tu je postojao veliki problem. Kada sam htela da upišem srednju medicinsku školu u Zemunu, zbog nedostatka mojih prstiju, odbili su me, gde je bilo moje prvo razočarenje u životu, jer nisam mogla da upišem to što volim. –

I dalje je boli sama pomisao na taj deo života.

Kada je prešla iz sela da živi sa majkom u Beogradu i tu upisala školu, jako joj je bilo teško u početku. 

- Kada sam dosla u grad da živim, primetila sam da su ovde deca bila jako surova. Trebalo im je dosta vremena da me prihvate onakvu kakva jesam – ona takođe kaže za Naj Ženu da kako je vreme prolazilo, deca je više nisu ni gledala kao invalida jer su se prosto navikla na takvu kakva je.

Taj prelazak iz sela, od voljene bake i deke u veliki jedan grad, gde je bila potpuno sama i izolovana od društva joj je veoma teško pao, svake noći je plakala i dozivala deku i baku da dođu po nju i da je vode kući.

Kasnije kada je prebrodila tinejdžerske godine i završila svoje školovanje, život je krenuo da ispisuje nove stranice koje su se odnosile na njeno zaposlenje. 

- Kada je posao došao na red, tu mi je bio strašan izazov. Niko nije želeo da me primi da radim jer ili sam po njima bila nesposobna za rad (iako mi nikada nisu dali ni šansu da im suprotno dokažem) ili jednostavno su se gadili. Jedino što mi je bilo preostalo da radim je posao spremačice i to sam ceo svoj život i radila. Imala sam situacije u jednoj kuhinji, ljudi mi nisu davali da uzmem nož u ruku ili da stavim sudove u mašinu za pranje sudova i ako sam ja tada već kući imala dvoje dece koje sam gajila. Stalno sam im govorila da sam ja neko ko ovaj život živi sasvim normalno i da me puste samo da radim svoj posao. – 

Snežana kaže za Naj Ženu, kako joj je ceo život prošao tako, sa osudama ljudi i sa mišlju da nije sposobna. Ali ova jaka žena je sve to izdržala i kako ona i sama kaže da je "Bog tako obeležio" jer je spremio za neke veće stvari koje su kasnije došle, da svim tim ljudima pokaže njenu pravu veličinu i da im pokaže kako je ona i više nego sposobna.

- Kada sam bila trudna sa svojim drugim detetom (zapravo trećim, jer mi je prvo ukradeno), tada mi se desilo nešto što nikad ranije nisam osetila, neki jak osećaj da ja MORAM da naslikam ikonu sv. Petke. Tada sam bila u šestom mesecu trudnoće.  Kako se nisam bavila slikanjem, nisam imala na čemu da naslikam. Ali u tom trenutku je bilo ili će mi šake izgoreti ili ću ja da naslikam sv. Petku. Mi smo tada renovirali stan i radili unutrašnju izolaciju i ja sam tada samo zgrabila veliko parče stiropora i uzela neke terpentin boje, koje mi je jednom prilikom tata kupio, zalepila sam to parče stiropora za vrata (ni dan danas ne znam kako je to stajalo) i pošto nisam imala ni četkice, dosetila sam se i uzela jedan sunđer koji sam imala u fijoci i prepolovila ga. Kako nisam ništa znala o slikanju i o tome kako se te boje pravilno koriste i mešaju, ja sam to zbućkala nekako i tako sa sve tim sunđerima krenula da slikam ikonu i to iz glave, jer nisam imala ni odakle da gledam – i tako je par dana slikala, i po završetku su njoj dlanovi prestali da gore, ali ta ikona je, kako kaže, veoma posebna.

- Kada sam završila tu ikonu, sveštenik iz naše parohije bio je svratio do nas, kada je ugledao ikonu, koja je stajala u sobu na zidu i videla se čim se ulazna vrata otvore, on je zanemeo, jer takvu predstavu sv. Petke nikada u životu nije video. Jer naravno da je nije video, pošto sam je iz glave slikala.  Kada posmatrate tu ikonu, ona izgleda kao da su dve osobe na njoj, kao da se iza sv. Petke nalazi neko koga ona štiti. Tada je sveštenik ikonu i blagoslovio je i rekao "bilo bi divno da nastaviš ovo da radiš, ovo je nešto neverovatno".  –

Ali ovoj slici su se mnogi slikari čudili, jer je velika enigma, kako zapravo taj terpentin nije izgrizao stiropor.

Snežana kaže da je čak i njen komšija, koji je takođe umetnik, probao isto da uradi, ali da je njegovo parče stiropora bilo potpuno uništeno, dok njoj čitavih 25. godina ikona stoji netaknuta, kao i prvog dana kada je naslikala.

Tako je počeo njen put ikonopisanja. 

- Posle te moje prve ikone (1996. godine), prošlo je dosta vremena kada sam osećala potrebu da opet moram nešto da naslikam. Iskreno, mislila sam da je to to što se crtanja tiče, da je to bio samo neki momenat i da će proći, ali ustvari je to bio samo početak mog životnog poziva – priseća se Snežana Ćaćić svog početka.

- To je bilo negde 1999. godine za vreme bombarodvanja. Opet mi je krenuo taj osećaj kao i prvog puta i opet su krenule šake da me peku, imala sam osećaj kao da gore. Ali sada sam morala da naslikam četiri ikone. Kako je bilo bombardovanje, a mi u podrumu, taj neki viši osećaj mi je govorio da moram da te ikone svetaca i anđela da okačim na sva četiri zida gde smo boravili. Za prvu ikonu mi se javio Beli Anđeo. Kako opet nisam imala ikonu i lik njegov, našla sam molitvenik na čijoj početnoj strani je bio upravo Beli Anđeo. Ovog puta sam bila malo spremnija i imala sam tempere od dece i par četkica – govori kroz smeh i nastavlja.

- Kako je moja prijateljica radila u Jatu, ona mi je donosila te takozvane lepenke na kojoj je nastala moja druga ikona. Posle Belog Anđela na red su došli: sv. Vasilije Ostroški, sv. Petka i Arhangel Mihailo – i dan danas ona te ikone čuva.

Kaže da je još kao mlađa sanjala čudne snove, koje tada nije mogla sebi da objasni, da je jednom prilikom sanjala Bogojavljanje i gledala kako se nebo otvara, dok je ona stajala na doku i dodaje kako je gledala u nebo dok se ono otvaralo i sunčevi zraci padali na taj dok, gde su se pojavile ikone raznih svetaca. Kada je ugledala nekog čoveka, koji je kako kaže ličio na Vasilija Ostroškog, upitala ga je "pa čije su ovo ikone", on joj je samo blagim i tihim glasom rekao "pa tvoje, to je tvoja izložba", po njenim rečima taj san je bio malo pre nego što je naslikala prvu svoju ikonu na stiroporu. Ali to nije jedini takav san, bilo ih je mnogo. 

Posle bombarodavanja, jedna po jedna ikona se nizala za njom. Njen rad se nalazi svuda po svetu, po mnogim manastirima i crkvama i čak je dobila svoj blagoslov od čuvenog  Oca Gavrila (Arhimandrit), koji je služio u manastiru "Privna Glava" do kraja svog života.

Drugi put kada je išla u naš čuveni manastir koji se zove "Lepavina", gde se, pogodiće te, Arhimadrit zvao isto Gavrilo, takođe je dobila blagoslov za nastavak svog rada. U tom manastiru se nalaze dve čudotvorne ikone Majke Božije, gde su se mnogi ljudi iscelili.
Još jedno čudo se dogodilo u njenom domu, nakon skoro dve decenije od samog početka ikonopisanja. 


- Tog leta 2013. godine ikona "Časne Verige sv. Apostola Petra" u mom domu je ZAMIROTOČILA i to baš na "Ivanjdan". Moja jedina svevišnja želja ikada je da mi ikone leče. Što sam i dočekala. Bio je rođendan mom sinu, kada sam ugledala jednu kapljicu na toj ikoni. Pomislila sam da je nešto prsnulo, ali to nije moguče bilo, zato što je ona bila visoko na zidu i osim te kapljice, nije više ništa bilo. Ta kapljica se pretvorila u trag, kao suza je izgledala, ali obojena crveno. Miro je krenulo iz predela srca sv. Apostola Petra. Ta ikona je tada bila stara 10. godina. Ostavila sam to i čekala da vidim šta će biti. Kada sam se probudila sutra dan, videla sam da je trag još veći. Pozvala sam odmah sveštenika, kada je ušao u stan, samo je stao na ulazna vrata, pogledao je i rekao "ovo je vaša ikona u vašoj kući i nemojte da pravite senzaciju“. Prilikom njenog osvećenja, ikona je stajala po tradiciji par dana u oltaru crkve. Trag nije bio veliki, od prilike oko 3cm se spustio i tu zastao – govori Snežana Ćaćić za Naj Ženu .

Snežana je prosto imala jak osećaj da nekom kaže "stani ispred ikone i pomoli se", ne da bi pravila senzaciju, već samo iz jednog razloga, a to je "pomoći ljudima".

"Meni ništa ne treba, samo da ljudima bude bolje"

- Kako je sveštenik rekao da ćutim, poslušala sam ga i evo do dan danas samo sam jednoj osobi rekla da se pomoli ispred nje, a to je moj brat – dodaje ona.

Po njegovim rečima, ikona je njemu pomogla već sutra dan i izlečio je svoje ruke, detaljnije o ovom događaju imate u videu.

Ovo je jedna od mnogih životnih priča, koja jednostavno pokreće ljude i daje im snagu da se izbore sa svim svojim izazovima. Snežana Ćaćić i danas oslikava ikone i sa tim želi da se bavi do kraja svog života, kako bi za sobom ostavila neprocenljivu baštinu svojih umetničkih dela, koje, kako se nada, će u budućnosti više  pomagati ljudima i služiti na spasenje.

Kako i ona sama kaže za sam kraj ove lepe priče: - Ja jesam invalid, ali sebe nikada nisam tako gledala, ja znam da "Bog nešto uzme, ali UVEK nešto i da". Kako sam samim svojim rođenjem bila "KAZNA BOŽIJA", danas se sve promenilo i došlo je vreme da na mene gledaju na sasvim drugi način. Zahvalna sam Bogu na svemu i na onome što jesam. I nikada ne gubite veru u sebe, jer je jedino to što će vam dati snagu i gurati vas dalje kroz život. –

Podstičemo vas da izrazite svoje stavove, ispričate nam vaš život i opišete probleme. Pišite nam na redakcija@najzena.rs i neka i vašu priču vidi cela Srbija.

 

Komentari (0)
Loading