Ruska LEPOTICA koja je zavela i UBILA najvećeg pesnika: Puškin je zbog nje napustio SVE i zbog velike LJUBAVI umro, a ona mu ni poštenu SAHRANU nije organizovala

K.Ć. Vesti 06.06.2022 10:13 0

Aleksandar Sergejevič Puškin je jedan od najvećih velikana svetske književnosti novog veka

Ruska LEPOTICA koja je zavela i UBILA najvećeg pesnika: Puškin je zbog nje napustio SVE i zbog velike LJUBAVI umro, a ona mu ni poštenu SAHRANU nije organizovala

Shutterstock

Svakako je najznačajniji u ruskoj istoriji. Ali život koji je vodio i tragična smrt koju je doživeo, mogli bi se nazvati njegovim najvećim, ultimativnim remek-delom

Preminuo je samo četiri meseca pre svog 38. rođendana, ali ga kratkovečnost nije sprečila da u istoriju književnosti uđe kao jedan od najvećih pesnika novog veka, ako ne i kao najveći — ne samo u ruskim okvirima, već u okvirima svetskim. Govorimo, dakako, o Aleksandru Sergejeviču Puškinu, velikanu čiji kip proteklih desetak godina krasi beogradski Park Ćirila i Metodija, „park kod Vuka“ kako ga kolokvijalno zovemo, koji je otkriven na 210. godišnjicu pesnikovog rođenja koje se odigralo u Moskvi 6. juna 1799. godine po novom kalendaru, 26. maja po starom.

Po ocu Sergeju Lavoviču, bio je izdanak drevne ruske plemićke porodice čiji koreni sežu barem do dvanaestog veka i do nekog Radše koji se zavlastelinio u doba Vsevoloda Svjatoslaviča III Riđeg, inače kneza černigovskog i starodubskog te u dva navrata velikog kneza kijevskog. Puškinova majka Nadežda Osipovna Hanibal po očevoj majci nije zaostajala što se porekla tiče, jer bila je izdanak nemačkog i skandinavskog plemstva, ali joj je poreklo po očevom ocu bilo za to doba krajnje čudnovato i posebno.

Naime, Nadeždin je deda bio Abram Petrovič Hanibal, bivši afrički rob koji je kao dete otet verovatno u Abisiniji ili Centralnoj Africi, pa darovan turskom sultanu Ahmedu III. U Carigradu ga je primetio ruski ambasador i srpski grof Sava Lukić Vladislavić-Raguzinski; otkupivši njegovu slobodu pomoću mita, izvršio je nalog po kojem je imao da pronađe „nekoliko pametnih malih afričkih robova“ za carski dvor, što je bila evropska moda tog vremena (stoga je Sava Vladislavić još jedan Srbin koji je promenio tok ljudske istorije).

Tako se daroviti Abram (izvorno Ibrahim) obreo na dvoru Petra Velikog, koji ga je, nakon što mu je bio kum na krštenju, poslao u Francusku da se školuje za inženjera. Po povratku u Rusiju je brzo napredovao, dosegao čin general-anšefa (u tom trenutku trećeg po rangu u ruskoj armiji) i bio zadužen za gradnju utvrđenja i kanala, a na privatnom planu iz dva braka rodio jedanaestoro dece koja su većinom naknadno oplemenjena. Ovakvo poreklo Puškinovo objašnjava njegove karakteristične, egzotične crte lica, koje su bile daleko od tipično ruskih.

Elem, slavni je pesnik svoju prvu pesmu objavio već u petnaestoj godini, i, budući obrazovan na prestižnom Imperatorskom carskoselskom liceju kod Sankt-Peterburga, može se kazati da je njegov talenat bio prepoznat još od najmlađih dana. Ali bio je bundžija, liberalnih i prosvetiteljskih sklonosti, vatrene naravi koja mu je donela mnogo nevolja i progona, jer je pisao politički nepodobne pesme u kojima je otvoreno napadao i ismevao vlastodršce i uglednike, ponekad čak i samog cara Aleksandra.

Međutim, ovo nije priča o Puškinu kao takvom, već o njegovoj ljubavi prema Nataliji Gončarovoj, ljubavi koja mu je došla glave i oterala ga u preranu smrt, ljubavi koja je na izvestan način stvorila Anu Karenjinu. Natalija je bila potomkinja Petra Dorošenka, kontroverznog hetmana zaporoških kozaka iz sedamnaestog stoleća, a na svet je došla 1812. godine u jednom selu u Tambovskoj guberniji, gde je njena porodica živela tokom napoleonske okupacije Moskve. Kada joj je bilo tri godine, otac, inače vlasnik fabrike papira, proglašen je dementnim i time nesposobnim da rukovodi imanjem, pa je porodične uzde preuzela njena arogantna majka, takođe imenom Natalija, žena dobro uvezana sa moskovskim plemstvom.

Shutterstock

 

Sa svojih šesnaest godina, kada je upoznala Puškina, Natalija Gončarova bila je jedna od najpoznatijih moskovskih lepotica o kojoj se svuda pričalo. Desilo se to 1828, u vreme kada je umetnik pisao i serijski objavljivao „Evgenija Onjegina“, tri godine nakon što je završio svoje remek-delo „Boris Godunov“, ali takođe i tri godine pre nego što su carski cenzori dozvolili da se ono uopšte štampa (takođe, skoro četrdeset godina pre nego što su dozvolili da se izvede javno u pozorištu).

S njegove je strane to izgleda bila ljubav na prvi pogled: Puškin se zaneo njome i narednih godina joj posvetio više pesama. S njene strane, teško je reći. Zna se da joj je trebalo mnogo ubeđivanja pa da aprila 1830. godine prihvati bračnu ponudu, i to tek nakon što je dobila uveravanja da carske vlasti neće progoniti slobodarskog pesnika. Verili su se 6. maja, ali je venčanje odloženo na godinu dana zbog epidemije kolere pa su u brak stupili tek 2. marta 1831. po novom kalendaru: ceremonija je obavljena u Velikoj Uspenjskoj crkvi u moskovskoj Velikoj Nikitskoj ulici, danas čuvenoj po brojnim kulturnim zdanjima i stranim ambasadama koje je krase.

Nakon svadbe, car Nikolaj je Puškinu dodelio zvanje kamer-junkera, najnižu moguću dvorsku titulu koja je pesnika razjarila jer ju je doživeo kao uvredu: naime, smatrao je on, da izgleda kao da mu je dodeljena radi reda, ne zbog toga što ju je zaslužio nego samo zato da bi njegova supruga, koja je imala mnogo obožavatelja među kojima je bio i sam imperator, mogla dolaziti na dvor i posećivati balove.

Shutterstock

 

Međutim je njegova žena izrodila u šest godina braka čak četvoro dece. Najstarija Marija se rodila 1832. godine, naredne je na svet došao Aleksandar, Grigorij se rodio 1835. i konačno godinu dana docnije Natalija. Njihov zajednički život se ipak ne može nazvati porodičnom idilom.

Za početak, termin „zajednički“ gotovo da je neadekvatan: Natalija je sa decom uglavnom vreme provodila na seoskim imanjima dok je Puškin mahom boravio u prestonici; čak i kad su bili na istom mestu u isto vreme, socijalne konvencije su ih razdvajale jer su nalagale kretanje u različitim društvima i posećivanje različitih salona, što je bila sudbina svih ondašnjih bračnih parova.

Ali tome imamo da zahvalimo na postojanju ogromne korespondencije između njih dvoje; doduše, sačuvana su gotovo isključivo njegova pisma (sedamdeset osam naspram jednog njenog, koje je napisala zajedno sa svojom majkom) i nijedno se ne može se baš nazvati ljubavnim, iako je većina vedrog tona i tek ponekad sa naznakama intimnih skadernosti.

Ali od toga je veći problem bila glasina da ga ona vara. Naime, 1835. je u Aničkovom dvorcu, jednoj od brojnih carskih palata u Sankt-Peterburgu, upoznala francuskog imigranta Žorž-Šarla Dantesa. Novembra naredne godine, gradska je pošta Puškinu i nekolicini njegovih prijatelja dostavila zlobnu karikaturu na kojoj je pesnik prikazan kao rogonja, a koja je imlicirala ne samo vezu Natalijinu sa Dantesom nego i sa samim carem Nikolajem (koji je 1825. godine nasledio prvopomenutog Aleksandra).

Puškin je izazvao Dantesa na dvoboj, i Dantes je prihvatio, ali zatražio da se obračun zakaže za dve nedelje kasnije. Usledila su ubeđivanja sa svih strana, ali pesnik je odolevao i uporno odbijao da se povuče. Prekretnica je bila Dantesova prosidba Natalijine sestre Katarine, koja je ponudu prihvatila i time Puškina primorala da odstupi.

Shutterstock

 

Tu, razume se, nije bio kraj. Dantes je nastavio da javno progoni Nataliju, a pronela se i glasina, da je Katarina prihvatila bračnu ponudu samo da bi sestri sačuvala čast i obraz. Da se međutim na tome ne završi, pobrinula se Idalija-Marija Grigorijevna Poletika, mlada dama koja je u svom grudima gajila patološku mržnju prema velikom umetniku, izgleda zato što je odbio njena udvaranja, i čini se, jednom joj prilikom povredio sujetu. Njena intriga direktno je dovela do Puškinove smrti.

To se zbilo tako, što je u svoj petrogradski stan pozvala Nataliju, koja je došla ništa ne sumnjajući; Idalija je zatim pobegla i ostavila je samu sa Dantesom, koji se iznenada pojavio, izvadio pištolj i zapretio da će se ubiti „ako mu se sva ne poda“. Situacija se razrešila kada su stigle sobarice, kom prilikom je Natalija pobegla.

Pukla je bruka — udata žena bila je sama u stanu sa drugim čovekom koji se sumnjičio da joj je ljubavnik — i nakon toga nije bilo nazad. Puškin je svom suparniku smisleno poslao jedno krajnje uvredljivo pismo, isprovociravši jedini mogući odgovor: poziv na duel.

Do dvoboja je došlo 8. februara 1837. godine, kom prilikom je Puškin bio ranjen: metak mu je prošao kroz kuk i završio u stomaku. Dva dana kasnije preminuo je od zadobijenih povreda.

Nikada veća tragedija nije zadesila svetsku književnost, nikada manji ljudi nisu uništili toliko vrednijeg od sebe, nikada gori mediokriteti nisu seirili nad telom vanserijskog talenta, nekoga ko je Rusiji i svetu imao da pruži još toliko toga! Dovoljno je reći samo toliko, da je Dantes tokom carskog režima Napoleona III postao senator, ali da ga istorija pamti samo po ulozi koju je imao u Puškinoj smrti! Inače je beznačajan!

Naravno, kad to kažemo, ne mislimo na Nataliju. Ne samo što je njeno neverstvo izvesno bilo izmišljotina Puškinovih neprijatelja, koji su ga, znajući njegovu narav, ciljano i planski isprovocirali, nego danas znamo i da su pesnikovi rođaci, porodica i prijatelji uvek pozitivno govorili o njoj.

Možda ona zaista nije shvatala sa kakvim je divom literature bila u braku, možda nije bila kadra shvatiti istorijski značaj svog životnog saputnika, ali je sa druge strane upravo ona sačuvala njegova pisma, tako da je ipak imala nekakvu predstavu o važnosti čuvanja njegovog nasleđa; uostalom, uz njenu je dozvolu korespondencija i objavljena.

Pored toga, upravo je na njeno insistiranje Aleksandar Sergejevič u kovčeg položen u odelu a ne u uniformi kamer-junkera koju mu je obezbedio car: njeno odbijanje da dozvoli da ga se ponizi u smrti, služi joj na čast. U tom svetlu treba posmatrati i glasine koje su se nakon toga pojavile o njenoj navodnoj aferi sa carem Nikolajem, koji je skandalozno pomilovao Dantesa nakon što je ovaj uhapšen i zatočen u Petropavlovskoj tvrđavi (dvoboji su tehnički bili zabranjeni u Ruskoj imperiji).

Pouzdano se zna samo to, da se 1843. godine preudala za prijatelja svog brata Ivana, Petra Petroviča Lanskoja, tada tada general-majora pri 1. gardijskoj konjičkoj diviziji a prethodno ađutanta pri Sviti Njegovog Imperatorskog veličanstva, kojem je rodila tri kćerke (koje su sve sve redom poudavale za general-lajtnante).

No da se vratimo za kraj na Puškinovo potomstvo. Marija je tu najbitnija, zahvaljujući izvesnom piscu Lavu Nikolajeviču Tolstoju koji ju je upoznao 1868. godine u domu generala Alekseja Aleksandroviča Tulubjeva.

Shutterstock

 

Piščeva rođaka T. A. Kuzminskaja u svojoj je knjizi o tom susretu napisala sledeće: „Kada su Lava Nikolajeviča predstavili Mariji Aleksandrovnoj, on je seo za čajni sto pored nje; razgovora njihovog ja ne znam, ali znam, da mu je ona poslužila kao uzor za Anu Karenjinu, ne karakterom, ne životom, već izgledom. On sam je to priznavao“.

Marija je bila udata za general-majora Leonida Nikolajeviča Gartunga, sa kojim nije imala dece, i preminula je 1919. godine. Interesantno, prvi boljševički narodni komesar za prosvetu Anatolij Vasiljevič Lunačarski lično je intervenisao da ona dobije državnu penziju, zbog značaja njenog oca u ruskoj književnosti, ali je umrla pre nego što ju je primila.

Sva ostala pesnikova deca već su u tom trenutku bila mrtva. Prelepa Natalija, inače preudata za pruskog grofa Nikolausa Vilhelma od Nasaua, preminula je 1913. godine (pošto je njihov brak bio morganatski, nemački princ Georg Viktor od Valdeka i Pirmonta proizveo ju je u groficu od Merenberga, radi nje i njenih potomaka); stariji sin Aleksandar, ruski general, preminuo je 1. avgusta 1914. u trenutku kada je izbijao Veliki rat; mlađi sin Grigorij Aleksandrovič, oficir i sudija, umro je već 1905. bez potomstva.

Ali, najmlađa Natalija rodila je iz dva braka šestoro dece, a stariji sin Aleksandar trinaestoro (iz prvog od dva braka čak jedanaest). Poslednji Puškin po toj direktnoj muškoj liniji rođen je 1942. godine u Briselu u Belgiji, gde i danas živi; to što nosi identično ime kao njegov slavni predak i to što nema dece, gotovo da je simbolično: jer, priča je pre dva veka počela s Aleksandrom Sergejevičem Puškinom, i priča će se dva veka kasnije završiti s Aleksandrom Sergejevičem Puškinom. Kao u nekoj pesmi.

BONUS VIDEO

 

 

Komentari (0)
Loading