Ne plaćaju račune, ne nose novčanike: Ovo je selo u kojem svi imaju demenciju

Lande Alchajmer na jugozapadu Francuske je selo za razliku od bilo kojeg drugog - svi njegovi stanovnici imaju demenciju. Prodavnica na glavnom trgu prodaje jednostavne namirnice poput bageta koji je svima potreban, ali ne prima novac, tako da niko ne mora da se seti da ponese novčanik.

Fransis, stanovnik ovog sela, odlučan je da živi najboljim životom koji može i pored Alchajmerove bolesti. Fransis, koji je bivši farmer, odlazi po dnevne novine u prodavnici u kojoj ga sastaje reporterka Bi-Bi-Sija Sofi Hačinson i predlaže im da odu na kafu u susedstvu, restoran koji služi kao društveno srce sela.

Na pitanje kako se osećao kada mu je doktor rekao da ima Alchajmerovu bolest, Frensis klima glavom, vraćajući se u to vreme, i posle kratke pauze kaže: „Vrlo teško“. Njegov otac je takođe imao Alchajmerovu bolest, ali Francis nije uplašen.

Shutterstock

"Ne plašim se smrti, jer će se to jednog dana sigurno desiti. U međuvremenu ću živeti život uprkos bolesti. Ovde sam da živim, iako to nije isto. Ako se predaš, to je kraj. I tako nastavi, kako možeš.“ kaže on.

Pored prodavnice i restorana, seljani se podstiču da posete pozorište i da se uključe u aktivnosti. Filip i Vivijen kažu da nastavljaju da žive normalnim životom koliko mogu nakon što im je dijagnostikovana demencija. "Idemo u šetnje. Šetamo", kaže Filip zagledan u daljinu.

A na novinarsko pitanje da li su srećni, on odmah okreće glavu i uz radosni osmeh kaže: „Jesmo, zaista. Zatim, završivši sa kafom i ušuškani u toplu odeću, njih dvoje se vraćaju u park. Ovde vreme drugačije prolazi, kaže vodič, koji je novinarku proveo kroz selo. Nema zakazanih termina za preglede, kupovinu i čišćenje – samo lagani ritam koji i mami meštane, da im pruži što više slobode.

Selo se pažljivo prati, a profesorka Helena Amijeva kaže da rani rezultati pokazuju da ono zapravo utiče na tok bolesti. Amijeva dodaje da se porodice osećaju manje krivima znajući da im rođaci žive u selu. „Ono što smo videli kada ljudi dođu u instituciju je ubrzani kognitivni pad — to se ne vidi u ovoj instituciji. Vidimo neku vrstu veoma glatke evolucije. Imamo razloga da verujemo da ove vrste institucija mogu da utiču na putanju. kliničkih ishoda", kaže ona.

Takođe su primetili „dramatično smanjenje” osećanja krivice i nervoze u porodici. Pokazujući na svoju majku Morisette (89), dok sedi u njenoj spavaćoj sobi, Dominik kaže: „Imam svoj mir, jer znam da ona ima svoj mir i da je bezbedna“.

Prepuna porodičnih fotografija, slika i porodičnog nameštaja, soba ima veliki prozor sa pogledom na baštu. Bez zakazanih datuma poseta, ljudi dolaze i odlaze kad god žele. A Dominik kaže da ona i njena sestra nisu očekivale da će biti ovako dobar.

"Kada odem od nje, osećam olakšanje. Kada stignem, osećam se kao da sam u njenoj kući - kod kuće sam sa mamom", kaže ona. Svaka od jednospratnih drvenih seoskih kuća ima oko osam stanara, sa zajedničkom kuhinjom i prostorijama za rekreaciju i trpezariju. Iako meštani plaćaju određeni doprinos, tekuće troškove – slično prosečnom domu za stare – uglavnom pokriva regionalna francuska vlada, koja je platila 22 miliona dolara za izgradnju sela.

Kada je prvi put otvoreno, 2020. godine, bilo je to tek drugo selo te vrste i jedino koje je sastavni deo istraživačkog projekta. I dalje se misli da ih u svetu ima manje od desetine. Ali oni su privukli pažnju celog sveta, posebno onih koji traže rešenje za predviđeni eksponencijalni rast demencije. Seoska frizerka Patriša (65) kaže da joj je Lande Alchajmer vratila život.

"Bila sam kod kuće, ali mi je bilo dosadno. Imala sam ženu koja mi je kuvala. Bila sam umorna. Nisam se osećala dobro. Znala sam da Alchajmerova bolest nije laka i da sam se plašila", kaže ona. Dodaje da je želela da bude negde gde bi mogla da pomogne.

"Jer u drugim staračkim domovima je ovako ili onako, ali tamo ništa ne rade. A ovde imate pravi život. A kad kažem pravi, mislim stvarno pravi", ističe Patriša.

Demencija prečesto može da izoluje ljude. Ali izgleda da ovde postoji jak osećaj zajedništva, sa ljudima koji su istinski zainteresovani da se vide i učestvuju u aktivnostima. Istraživači kažu da bi ovaj društveni element mogao biti deo ključa za srećniji i potencijalno zdraviji život sa demencijom.

U ovom selu živi oko 120 stanovnika i isto toliko zdravstvenih radnika, uz još neke volontere. Postoji surova neminovnost, jer leka nema, piše Bi-Bi-Si. Ali kako bolest svakog seljana napreduje, oni dobijaju potrebnu podršku. I dok je ovo možda zima u životu ovih seljana, ovdašnje osoblje veruje da ona stiže sve sporije i sa više radosti.