Nemam dete, nisam samohrana majka pa tematika koja stoji iza popularne serije ne bi trebalo da me ‘dira’ , zar ne?
Seriju sam upalila davajući joj jednu do tri epizode da mi ‘legne’ ili ne.
Dva dana kasnije odgledala sam i poslednju, desetu epizodu.
Nakon prve razmišljala sam o ženama koje nemaju izbor, nemaju svoj novac, podršku i prijatelje koji bi im pomogli onda kada im je to najpotrebnije.
Mnogo je takvih, zasigurno.
Zbog toga žene prisilino ‘biraju’ da budu deo nezdrave zajednice, biraju da budu supruge toksičnim muževima, zlostavljačima.
Uništiteljima.
Glava junakinja na maestralan način dočarala je istinsku bol jede zlostavljane žene, žene koja živi na klackalici straha i želje za krajnom srećom.
Za šta je sposobna i kakvu je žrtvu spremna da iznese na svojim plećima zarad detetog osmeha.
Ona sama bila je svedok porodičnog nasilja usled kog je utočiste i beg od nasilja pronalazila sakrivajući se u kuhinjskom ormaricu kao mala.
Identična stvar desila se i njenoj porodici, njenoj ćerkici koja beži od oca alkoholičara.
Oduzet joj je identitet od strane muža, dostojanstvo i prilika da voli sebe.
Sa nekoliko dolara u džepu upustila se najveću bitku zvanu goli život.
Po strani trauma glavne jukanjine Aleks jer pokušavam da izbegnem bilo kakvo ‘spojlovanje’ ovog remek dela, ono primarno jeste količina hrabrosti kojom ona odiše.
Zlostavljanje nije samo fizičko
Nisu same batine zbog kojih se traži pomoć. Zlostavljanje je sve ono sto gurate po strani i sve ono čega se grozite ili pak plašite.
Dovoljno je samo da više nema ljubavi.
I zato se odlazi.
Ne trpi se ‘ne biti voljena’ iako su generacije žena odrastale na floskulama majki i baka ‘muža moraš da postuješ, on je glava kuće, ne zapitkuj mnogo, bitno je da se tebi vraća u krevet’ i ostalo.
Vodim se time da svako ima prava na svoju srecu, da nju mora i da bira, kao i da svaka zena zaslužuje da bude nečija ‘princeza’ jer ništa manje od toga nije dovoljno dobro.
Protagonistkinja ove popularne serije pokazuje veličnu jedne samohrane majke i žene koja ‘us*ano’ gazi na putu do krajnje sreće.
I da, uspela je u tome.
Ova priča podsetila me je na neke trenutke kada možda nisam kao ćerka mogla da prepoznam patnje svoje majke. Onda kada nije znala sta će sa mojim hormonima u pubertetu, i sa mojom neukrotivom energijom usled činjenice da moji tata i mama ne žive vise zajedno.
‘Nosila je tugu kao bisere’
Nisam sigurna gde i u kom kontekstu sam čula ovu recenicu, ali sam imala priliku da vidim u susednoj sobi ženu koja je baš to zivela. Ženu koja se borila, i svojim primerom pokazala u kakvu ženu moram da izrastem.
Da budem hrabra i neukrotiva u svojim željama.
Pokazite majkama da ih volite. Neka to budu kroz brigu o njima, ili jednim spremljenim doručkom umesto nje.
Birajte sreću iako put do nje moze da bude sje*an, iako može da kida svaku kost.
Ne odustajte, od sebe i svojih snova.
I onda kada boli, to jednostavno prođe.
Sve prođe, zapamtite.
