"Mama, ja VOLIM ŽENE": Kada joj je ćerka rekla da je gej, Ceca iz Beograda uradila je nešto što većina RODITELJA ne bi i zato moramo da učimo od nje

Život u srpskom društvu nikada nije bio lak za žene, za ćerke, za hrabre, drugačije, manjine i pripadnike LGBT populacije. Uprkos revolucijama, insistiranju na ravnopravnosti, a pre svega ljudskosti, poštovanju i borbi za prava koje traju godinama, konzervativni i patrijahalni mentalitet teško se menja. Ono što ipak možemo da menjamo, na šta zaista možemo da utičemo su naši lični stavovi i promene unutar mikrokosmosa svakog od nas. Najpre u sklopu porodice gde prihvatanje, podrška, bezuslovna ljubav i razumevanje moraju da budu prioriteti. I ovo bi trebalo da bude neminovni majndset svakog roditelja čije dete hrabro istupi i kaže - Ja sam gej.

Ceca Đ. iz Beograda je majka kojoj je ćerka saopštila da je lezbejka. Učinila je ono što je prirodno i normalano za svaku majku. Zagrlila je i stala uz nju. Ponosna na njenu hrabrost, u strahu za njenu bezbednost, svesna u kakvom društvu živimo.

- Sećam se kada mi je ćerka prvi put rekla za svoje opredeljenje. Iskreno, ne mogu da opišem. Bio je trenutak, onako kao „s neba pa u rebra“. Proletelo je u moje srce kao mač. Bila sam zbunjena, blokirana. Sledeća reakcija, gotovo opipljiva – strah. Za svoje dete. A onda bujica pitanja koja su se mogla sažeti u jednu misao. Da li sam dovoljno hrabra i da li je moje dete dovoljno hrabro za taj put u društvu i okruženju u kom živimo.

Kaže da nikada nije preispitivala sebe, niti je to ikada doživela kao svoj vaspitni promašaj.

-I zaista, nikada to nije bio neki poseban razgovor, niti je bilo potrebe za tim, jer se znalo da oko toga ne može biti problema. Ni jednog momenta mi nije prolazilo kroz glavu da se udaljim od svog deteta. To mora da je najružnija stvar na svetu – priča za "Naj ženu" C.Đ.

Kako kaže, ovo saznanje ni na koji način nije uticalo na njen odnos sa ćerkom. Oduvek se trudila da bude dobar roditelj i ponosna je na izuzetno dobar i zdrav odnos koji imaju.

Obe smo radile na tome, puno, bez da smo ikada to priznale jedna drugoj.Od tog momemnta, razumevanja i prihvatanja, čini mi se da je svaka godina njenog i mog života bila sve srećnija i srećnija – objašnjava.

Ceca Đ. nikada nije sumnjala da je “negde pogrešila” niti je opredeljenje svoje zdrave, lepe i vrlo uspešne ćerke ikada dovodila u vezu sa sobom. Smatra da je ovakav stav izgradila i zbog načina na koji je sama rasla i od ljudi sa kojima je provodila vreme, družila se i stvarala prijateljstva. Sa prijateljima i familijom nikada nije imala potrebu da posebno naglašava i razgovara o ovoj temi, jer opredeljenje svog deteta ne nosi „kao teret koji treba da skine da bi joj bilo lakše u tom pogledu“. Živi njenu slobodu i pravo na njene izbore, želje bez potrebe da je opravdava i traži prave reči bilo kome.

- Mislim da je naš odnos zdrav. Mudra sam, čekam da se utisci slegnu  pa onda pričamo o svemu. Ja sam uvek tu. Naša dužnost je da uvek budemo tu. Sigurna sam da potpuno otvoreno možemo da pričamo o svemu. Ja nisam mama koja daje savete. Ja sam mama koja je prosto uvek tu. Bezuslovno. Znam da ona to zna. A kada to znate, onda ste mirni. Ne strahujete i ne morate da savetujete – ističe naša sagovornica i priznaje da je u početku imala strahove. Radila je na sebi i pobedila ih. Sve.

Svesna koliko je važno biti iskren i hrabar i dostojanstveno nositi svoje “JA”, ponosna je na svoje dete koje je izabralo slobodu umesto lažno nametnute sramote. Ponosna na sigurnost koju je obezbedila svojoj ćerci da se oslobodi i uživa u životu kompletno i potpuno. Da raste i razvija se u skladu sa svojom prirodom, beskompromisno.

Za druge roditelje koji se nalaze u sličnoj situaciji kao ona, ima važnu poruku:

- Poručila bih im da pobede sve svoje strahove i tako nauče da svako od nas treba da se gradi kako želi čak i kada je to njihovo dete. Nije samo do roditelja, važno je i da deca budu hrabra. Verujem da ima agresivnih roditelja, jer upravo je i agresivno ako se pred detetom pitaš, gde sam pogrešio u vezi sa tobom. To je isto kao da ste rekli da vaše dete ništa ne vredi ,da ničemu ne služi, da to što je došlo na ovu planetu nije važno, jer je njegov život nepotreban. Ja to, najozbiljnije ne mogu da razumem. Poručila bih im da probaju da daju sebi vremena da to prihvate, jer to je ono od čega ne možeš pobeći. Možeš se samo sakrivati, a to nikome ne želim – kaže ova hrabra mama.